Bilo je to pre 16 godina. Tada samo uvek vesela i nasmejana devojcica, a danas...danas samo devojka koja nikada vise nece videti svetlost dana.
Bio je lep prolecni dan. Drugarica i ja smo krenule u voznju rolerima. Isle smo putem. Odjednom smo naisle na znak koji govori da je dalji put zatvoren. Okrenule smo se i krenule nazad. Dok smo se polako vracale kao da je nesto bilo drugacije...pored puta se nalazila jedna suma koju pre nismo primetile. Bila je toliko cudna ali ipak nesto nas je nateralo da se spustimo do puta koji vodi u sumu. Na nasu zalost put nije bio bas stabilan za rolere pa smo odlucile da dodjemo sledeceg dana, bez rolera. Maja i ja smo jedva cekale da se skola napokon zavrsi kako bismo istrazile sumu. Dosle smo do istog puta. Maja se ispocetka plasila da udjemo unutra. Rekla je da misli da nije bezbedno. Ipak smo usle. Kako smo zalazile sve dublje i dublje u sumu zahvatala nas je jeza. Odjednom osetila sam neciji dodir. Maja i ja smo cinile sve kako bismo pobegle...ali nije nam bilo pomoci. Zavrsila sam u nekom mracnom prostoru. Nista se nije moglo videti ali kao da sam osecala necije prisustvo. Toliko sam se uplasila da sam pocela da drhtim. Nepomicno sam stajala i osetila da mi se neko priblizava. Svetlo se odjednom upalilo. Videla sam nesto ispred sebe. To nije bio covek. To je bilo nekakvo stvorenje, cudoviste... Svetlo se ponovo ugasilo, a ja sam vristala na sav glas i trcala sto sam brze mogla iako nisam nista videla. Dospela sam do jedine osvetljene prostorije za koju sam mislila da je izlaz. Ali zapravo...iz nje nije bilo izlaza. Vrata su se naglo zatvorila. Ispred mene se pojavila zena belog tena u crvenoj haljini. Izgovarala je neke cudne reci koje nikada do tada nisam cula. Malim koracima krenula je prema meni i samo se odjednom zaletela i nestala. Sada znam sta su znacile te reci. Ona zena me je ucinila duhom koji je zauvek zarobljen ovde. Vise nikada nisam videla Maju...ni Maju, ni bilo koga drugog...
